Agresiju Rusije na Ukrajinu od samog početka prate brojna pitanja, od toga da li je tu uopšte u pitanju sukob te dve zemlje ili rat između Rusije i Zapada, odnosno između Rusije i Amerike, preko toga znači li onda podrška Ukrajincima podršku slabijoj strani u sukobu ili zapravo podršku Zapadu? Da li je podrška Rusiji u Srbiji podrška antiimperijalizmu ili pak osveta NATO-u zbog poraza 1999. i dešavanjima oko Kosova? I kako je moguće da neko dijametralno suprotno reaguje u govoto istovetnom činu agresije na suverenu državu?
Grupa za konceptualnu politiku (GKP) pokušala je da na tribini pod nazivom „Šta kao čovek misliš o ratu u Ukrajini?“ dođe do odgovora na neka od ovih pitanja u direktnom razgovoru s građanima, bez obzira na ugao iz kojeg posmatraju ovaj sukob.
Učesnici mahom iz Novog Sada, ali i iz Beograda i Požarevca, imali su priliku da se u virtuelnom okruženju slobodno osvrnu na svoja promišljanja o ovoj temi i prezentuju neke od sopstvenih uvida, razmišljanja pa i strahova o tome kuda će ovaj sukob odvesti zaraćene strane, ali i ostatak Evrope i sveta. Između ostalog, upozoreno je i na to da se danas levičari svrstavaju uz Putina jer smatraju da je on nosilac jedne antimperijalne politike.
Zoran Gajić iz GKP se u uvodnoj reči zapitao šta uopšte znači govoriti kao čovek o ratu, napominjući kako je geopolitičko opredeljenje u Srbiji i u Rusiji da se rat u Ukrajini ne problematizuje. Njegova koleginica Branka Ćurčić, ocenila je da su obični ljudi, koji su bili žrtve ratova devedesetih, retraumatizovani početkom i trajanjem rata u Ukrajini.
Dodala je da je geostrateško dominantno mišljenje kod običnih građana ispražnjeno od empatije i da kao takvo odgovara vlasti koja neprestano vodi rat protiv ljudi.
– Frapira me da se zapravo zahteva geopolitička pravda. Kliče se novom svetskom poretku. Dosta je bilo njihovog, zapadnog sveta, njihovih vrednosti i tako dalje, sve što ljudi stavljaju i misle da pripada tom korpusu, a traži se geopolitička pravda, naspram pravde za ljude i naspram njihove bezbednosti i mira – navela je ona.
Mariupolj kao Vukovar
Novosađanin Milenko Vujić upozorio je da je po pitanju agresije Rusije na Ukrajinu javnost u Srbiji podeljena navijački, s tim da je ogromna većina „navijača“ na ruskoj strani, a tek manjina na strani Ukrajine. On u tome vidi recidiv događaja na prostorima nekadašnje SFRJ tokom devedesetih godina čemu je, kako navodi, lično svedočio kada je mobilisan u Slavoniju na samom početku sukoba.
– Mogu užasne paralele da povučem između onoga što se dešavalo u Slavoniji ’91 i ovoga što se dešava sada u Ukrajini. Imao sam tu privilegiju da budem vojni policajac, da se puno krećem po terenu i da vidim karakter takvog rata. Negde sam u Mariupolju prepoznao Vukovar, situacija je bila slična, mi smo imali možda ne brojčanu veliku nadmoć, ali smo u tehnici i u vatrenoj moći imali užasnu nadmoć. To je neka doktrina apsolutno neselektivnog gađanja koju je JNA, valjda, preuzela od Rusa ili su je Rusi nastavili – kazao je Vujić.
On je rekao i da jasno može sebi da predstavi sliku mobilisanih ruskih mladića koji su, kao i on tada, bili zaokupljeni potpuno drugim stvarima, da bi se zatim ubrzo našli na frontu, u ratu koji ne žele i ne razumeju. Zbog toga će, uveren je Vujić, Putin izgubiti rat koji je pokrenuo „iz puke želje da ostane na vlasti“.
– Mobilizovani ne znaju gde ginu i zašto ginu i to je jedan strašan osećaj. Nije lako ni Ukrajincima, ali oni brane svoje i to je sasvim drugačija priča. Mi smo imali ’91 godine situaciju da nam 1.500 ljudi u jednom danu dezertira! Policiji je posao da to spreči, ali je to bilo nemoguće. Dezertirali su, a to se dešava sada u Ukrajini u to sam siguran, dezertirali su zato što nisu znali zašto ratuju. Bez obzira na propagandu koja ide i s jedne i sa druge strane, naročito u Rusiji – naveo je Vujić.
Ocenio je i da će na kraju profitirati „kerovi rata kojih je bilo i u Slavoniji, pljačkaši, lopovi, razne bitange“, dok narod s obe strane neće imati nikakve koristi. Najstrašnije je, nastavlja Vujić, što će međunacionalni odnosi između Ukrajinaca i Rusa biti trajno poremećeni, nešto slično kao što i mi imamo s Hvatima.
– Ne razumem ljude koji se postave navijački i svoje frustracije zbog naših izgubljenih ratova devedesetih sada leče tako što navijaju za Ruse i govore kako će sravniti Ukrajinu, kako će pokazati Zapadu, kako će ovo ili ono. To je šizofreno i maloumno. Poražavajuće je da neko, posle svega što smo preživeli devedesetih pa i agresiju NATO pakta, može da podržava bilo kakvu agresiju na jednu suverenu zemlju – upozorava Vujić.
Napominje i da ratni zločinac nema nacionalnost, te da i u ovom sukobu predstoje strašne stvari koje prate svaki rat, među njima su najstrašniji ratni zločini oslobodilaca, koji se kasnije pravdaju prethodnim masakrima i ratnim zločinima agresora.
– Siguran sam da po istoku Ukrajine vršljaju paravojne formacije onako kako je to radio Arkan i ostale paravojne formacije, koje maltretiraju stanovništvo, koje pljačkaju – upozorio je on.
Gde su oaze slobode
Marko Kaćanski iz Novog Sada ukazao je da je na početku rata pokušavao da u svom najbližem okruženju objasni prirodu ovog sukoba, ali da je uglavnom dolazio do zida, što ga je veoma šokiralo. Naveo je i da je neku sigurnu luku pronašao na fejsbuk stranici „Rusi, Ukrajinci, Belorusi, Srbi zajedno protiv rata“ gde je moguće razmeniti mišljenja i informacije koje nisu većinski prihvaćene u javnosti Srbije.
– U Ukrajini je stvar jasna i zapanjujuće je da to ljudi ne vide i da opravdavaju, čak i sada kad je pretnja atomskom bombom. Mi umesto da shvatimo, mi kao narod podržavamo većinski agresora – naveo je on.
Kaćanski se složio da velike sile uvek imaju pretenzije, da šire svoje interese, ali da je bitno i kojim to sredstvima rade. Amerika, koja to radi kroz ekonomiju, danas istovremeno pomaže ukrajinskom narodu više od svih a Rusija je, nastavlja Kaćanski, pokazala da je tigar od papira.
– Ovo je sve pokazalo taj blef moći. I ja sam verovao u to, majka Rusija i slovenski narod, ali sada je ona obrukana i mnogo više od toga. Ovo su zločini koji će ostati – rekao je Kaćanski.
Dodaje da je on svakako na strani naroda koji se brani „jer pre svega treba biti čovek i pogledati istini u oči“.
Novosađanin Savo Romčević je takođe povukao paralele sa ratovima devedesetih, napominjući kako je i njegovo okruženje većinski prorusko i kako podržava ovu besprizornu agresiju. Romčević se zapitao i do koje mere je to poraz i nas koji „mašemo zastavama“. Ocenjuje i da smo tek u problemu ako ono čemu svedočimo preko medija i društvenih mreža držimo za mišljenje.
Romčević ocenjuje da je u korenu naše nesreće to što nama niko nije objavio da smo ratove izgubili, zbog čega su ljudi koji danas to prate i navijaju apsolutno ubeđeni da je to nastavak njihovog rata. Romčević ističe da će nakon svega ljudi biti potpuno poraženi, jer neko ko je jedva živeo sa 300 evra ili dolara, neće moći da živi i dalje tako nego će tek sad morati da „živi na kredit“. Sve će se, kaže, drastično odraziti i na svaki drugi aspekt svakodnevnice.
– Ja sad zamišljam perspektivu i na koji način može neko, posle onakvih slika i razorenih kuća, na koji način taj Ukrajinac ponovo može da uzme nekog Dostojevskog i da mu bude isto kao i ranije? Mislim na sastavne delove svakodnevnice ljudi koja više apsolutno nikada neć biti ista – naveo je on.
Šta je s mirovnim inicijativom
Tokom razgovora ukazano je i na činjenicu da se i kod racionalnog dela stanovništva, uprkos empatiji i razumevanju sitruacije, ipak zauzimaju strane. Govora o mirnom rešavanju sukoba nema u javnom diskursu ili je toliko slab da je nečujan. Ocenjeno je i da je ovaj rat zapravo fašizam XXI veka, iza koga stoje snage koje su se pojavile od 2010. godine – svi oni suverenistički, desni populistički projekti i politike koje su sveprisutne. Takva je, ocenio je Gajić, bila situacija i uoči Drugog svetskog rata jer je fašista bilo i na zapadu i na istoku.
Aleksandar Nikolić iz Požarevca istakao je kako uprkos svemu zadržava antiratni stav i da misli da rat u svakom trenutku treda da se okonča pošto dalje prolongiranje sukoba nastavlja ljudsku patnju i produžava agoniju. Smatra da bi sve trebalo da se objektivno posmatra, s humanističkog aspekta.
Nikolić napominje da je nedavna pandemija trebalo da nam bude dovoljan okidač da shvatimo vrednost ljudskog života i kako se produženjem rata produžavaju patnja i stradanje na svim stranama. Istakao je i da je lično protiv Putina, inspiratora agresije na Ukrajinu.
– Rezigniran sam što ne postoji širi antiratni pokret kod nas, bojim se da smo sa nekih ideoloških pozicija žestoko zakazali. Čuo sam priču da je trebalo da se napravi jedan antiratni pokret na levici, međutm, koliko god da je ona marginalna, tu su se podelili na prorusku stranu i antiratnu stranu. To je strašno, ja ne mogu da verujem da ljudi koji sebe smatraju levičarima, komunistima, socijalistima, navijaju za Putina koji je takođe kapitalista! Popili su tu priču da on vodi antifašistički rat, da vodi rat u kojem će izvršiti proces denacifikacije. To je za mene poražavajuće – istakao je Nikolić.
I Tanja Marković, se zapitala šta je sa antiratnom levicom, gde završavaju takvi aktivisti, političari i intelektualci i kako je to ’68 američki antiratni pokret, hipi pokret, uspeo da omasovi tu borbu protiv rata u Vijetnamu. Ocenila je da se svet danas polarizuje na Zapad i na rusku stranu, kao i da su ljudi obeshrabreni stvarnom moći onih koji žele da vode ratove i kojima je u interesu da prodaju oružje. Istovremeno, smatra, veliki broj ljudi i ne želi da kritički promišlja svoju poziciju.
– Kako se lako ta teza o imperijalizmu koristi da se opravda Putin jer je on, navodno, manje zlo u odnosu na američki imperijalizam. I onda ide ta teza o novom poretku u kome će postojati samo dva stuba – Kina i Amerika. Slabe su te opcije koje bi da izgrade neki treći put u odnosu na američki imperijalizam i u odnosu na Putinov imperijalizam. Mi smo taoci državnih kriminalnih struktura koje deluju kroz razne zemlje i razne režime – rekla je Marković.
Ona priznaje da ima strah i od američkog imperijalizma, iako je nedvosmisleno na strani ukrajinskog naroda kao najveće žrtve u ovom sukobu. Plaši se i da Evropa ne izgubi svoj suverenitet. Tanja Marković je ocenila i da je Angela Merkel tu pokazala mudrost želeći da, bez obzira na pritiske Amerike, održava kakve-takve odnose s Putinom, da se tu nije radilo samo o ekonomskim interesima i želji da se reše energetski problemi, već da je razumela da je takav hladni rat dugoročno opasan, „shvatajući koliko su ovi ludi što se tiče nuklearnog oružja“.
Gajić je ocenio da bi Srbija, kada bi zaista htela da bude neutralna, a ne da joj neutralnost bude maska za podršku Rusiji, morala da povede mirovnu politiku na terenu, na koju može da utiče i da povede regionalnu mirovnu politiku.
– Za nas je to značilo da je prvo što možemo uraditi u ovom trenutku kada je počeo rat u Ukrajini, da Srbija prizna Kosovo. To bi bio naš odgovor na jednu politiku i mi je predlažemo – istakao je Gajić.
Jedan od zaključaka tribine svakako je i to da se Ukrajinci trenutno bore za sve nas, za ceo svet, kao i da svojevoljno učestvuju u tom odbrambenom ratu. Zoom tribinu Grupa za konceptualnu politiku organizovala je u okviru serije foruma o participaciji građana u političkim procesima.
Dalibor Stupar
