Intervju sa građanskim aktivistom Aleksandrom Lazarevićem iz Inicijative Sačuvajmo zelene površine Telep. Sa Aleksandrom smo razgovarali o inicijativi u kojoj učestvuje, aktivizmu, politici i o Grupi građana.
Intervju je realizovan u okviru projekta „Inicijativama do grada” čiji je nosilac Grupa za konceptualnu politiku uz podršku udruženja CRTA i projekta „Građani imaju moć”. U Novom Sadu 2020. godine.
Tužilaštvo je samostalno, a sudstvo je to koje nije nezavisno. Nije nezavisno, iako smo sudije birali i postavljali mi. Bar koliko i drugi. I zato ne treba da bude reči o tome koliko je naprednjačkih porodičnih članova dobilo posao sudija u pravosudnom sistemu Srbije. U sudovima ne rade samo sudije, tako da je članstvo u sudovima daleko brojnije i zaista je teško govoriti o nezavisnosti sudstva. To jeste tema, i evo Predsednik Vučić je to nabacio kao problem svom partijskom kolegi, Aleksandru Martinoviću.
Samostalnost, nezavisnost, autonomija. Vlast i njene kategorije podele ili račvanja uticaja koji je kapilaran koliko i glasovi. Mikropolitika Srpske napredne stranke je važnija od svih makro zahvata kojima ništa epohalno ne postiže niti odgovara na izazove koji su od globalnog značaja. Biće kako bude, a kako sada stvari stoje nismo uspeli da čujemo iz javnog obraćanja koje se nastavilo odgovorima na pitanja novinara. Baš u trenutku kada je počelo da biva jasnije zašto je Trampova adminstracija bolji sagovornik, iako oštar i grub, od svakog demokratskog, a na koji Prizrenska liga vrši pritisak preko Madlen Olbrajt i sličnih lobista, Martinović je odlučio da interveniše. Obratio se okupljenima i preneo im šta je čuo da Predsednik poručuje i najpre otpustio pridošle u znak podrške kućama, pa se tek onda obratio i povodom svoje odluke o nastavku štrajka glađu. Militantkinju stranke je ohrabrio da posluša Predsednika i da se vrati svojim majčinskim obavezama, a na sebe je preuzeo da se sam nosi sa predsednikom Vučićem, koji će se ovaj put morati suočiti ne samo sa ravnopravnim sagovornikom kakav je Martinović, već i sa principom pred kojim će sam Vučić, prema sopstvenim rečima, morati da ustukne.
Princip koji je na strani Martinovića je sledeći. Tužilaštvo nije nezavisno, ono je, kao uostalom i sudstvo, zavisno i tome treba stati u kraj. Država je oteta ako tako stoje stvari i konačno je vreme da ljudi koji njom upravljaju – odlučuju o pravu koliko i pravdi – pokažu svoju odlučnost, ako je imaju, ili svoje pravo lice, ukoliko je nemaju. Međutim Vučić je poručio da sudstvo nije nezavisno – ali da tužilac jeste samostalan i da bi svaki pritisak na njega bio protivan… Ostalo je nejasno čemu. Principu? Ali on je na Martinovićevoj strani. Protivan principu po kom tužilaštvo i sudstvo nisu isto?
Šta je tužilac, a šta sudija u jednoj, pa onda i Vučićevoj zemlji? Tužilac je samostalan organ i na njega ne moramo praviti pritisak veći nego što je to nužno. Narodna volja, u čije ime, i čijom voljom se u skupštini odlučuje o članstvu u Državnom veću tužilaca, već je dovoljno jasno artikulisana da uveri republičkog tužioca, sasvim slučajno je to danas žena, da mu ne preostaje ništa nego da se drži slova ustava i smatra samostalnim. Moć je na strani vlasti u ovom odnosu i zato je neprimereno da neko ko vlada, a to je Martinović, sada vrši i dodatni pritisak na preostalu autonomiju ovog organa srpskog pravosuđa.
Sudstvo pak, to je nešto drugo. Tu se nema šta prigovoriti pritiscima ni kada dolaze od vlasti, pa samim tim i naroda, odnosno njegovog predsednika. Predsednika svih građana, kako je Vučić naglasio, i to ovaj put toliko uverljivo da se može spekulisati o razlogu smelosti koju je pokazao. Predsednik je pozvao ljude da izađu na izbore, da izađe ko mora i da se pazi ko ne sme. Pozvao je i da se ne glasa za podmetnute “udice za fašiste” (Levijatan ili ono Vacićevo društvo) i da se angažovani okupe u što većem broju, jer ovaj, po svemu sudeći neće biti uobičajen. Sa druge strane, ohrabrio je sve da istraju u svojim principima, ali samo kada je u pitanju pravosuđe, jer po svemu sudeći ništa se ne dešava dok on, lično, ne pozove na mir i obustavu nasilja. Sudovi zapravo neće morati ni da postoje ukoliko ne budu nezavisni, tako da se o njihovom statusu pod imenom autonomije ne mora ni raspravljati. Sud je za osudu kada izvršna vlast mora donositi sudove, odnosno odluke u vanrednom stanju koje je aktuelno u zemlji koja nezadrživo napreduje u pobedi nad susedima, a možda i šire.
Predsednik je pozvao na izbore i obećao pobedu onih koji na njih izađu. Većina neće biti bitna pod vlašću koja će se uspostaviti i u kojoj će svako imati mogućnost da učestvuje na svakodnevnom nivou. Na nivou svakodnevnog života, onog koji preziru svi mrzitelji demokratije. Izvršna vlast je jedini sudija kada je reč o odlučivanju o prioritetima, i to se uvek može smatrati i jedinim pravim, strogim, pa kako onda ne i pravednim suđenjem.
Zoran Gajić, GKP
Foto izvor: Republičko javno tužilaštvo
U proteklih nekoliko godina već smo skoro navikli da na upite i pitanja koje upućujemo građanima o tome znaju li šta su mjesne zajednice, kojoj od gradskih MZ pripadaju i da li su se skorije obraćali njihovim službenicima po bilo kom pitanju, dobijamo mahom negativne odgovore ili, u najboljem slučaju, da su ljudi nešto pokušavali ali da nikakvog odgovora nije bilo ili su propuštani kroz administrativnog „toplog zeca“ u vidu šetnje od šaltera do šaltera i od (ne)nadležnosti do (ne)nadležnosti. Do naglog zaokreta, pak, dolazi onog trenutka kada ta „jedinica mjesne samouprave“ dobije nekakvu direktivu da stvar na terenu promijeni, što se dešava rijetko, gotovo – vanredno rijetko. No, poznato je da vanredna stanja zahtijevaju i vanredno rijetka rješenja i odgovore na probleme, tako da, ukoliko se tokom vanredne situacije u vidu vanrednog stanja referentu vaše MZ netko „sa vrha“ javi sa vanrednom molbom sročenom redovnim partijskim imperativnim tonom, tada i vi (ako ste upravnik stambene zajednice u kakvoj značajnoj – ili samo višoj, kako će se vidjeti dalje – zgradi) možete očekivati da vidite predstavnika svog ogranka mjesne samouprave ili da ga (što niti je rijedak niti tako vanredan slučaj) tek tada i upoznate. Na taj način možemo reći da naše MZ kao da funkcioniraju po nekom opako dobrom algoritmu i programu vrlo sličnom onom koji upravlja društvenim mrežama: ako postavljate neplaćene postove ili oglase oni teško da će doprijeti i do 10-20 ljudi, ali ako platite reklamu – e tu se stvar radikalno mijenja i uskoro, budite sigurni u to, nećete moći da se odbranite od „individualiziranih“ iliti „ličnosti vašoj prilagođenih“ reklama, ponuda za razne pogodnosti i dodatne reklamne pakete.
Nešto slično desilo se i na ovoj našoj društvenoj mreži za koju koristimo zajednički naziv „lokalna i mjesna samouprava“, a čije su, kako kažu i u zvaničnim aktima, mjesne zajednice „osnovne jedinice“: prije nekoliko dana, dakle u izvanredno vrijeme vanrednih i svih ostalih stanja i antivirusnih mjera, upravnik jedne naočite stambene zajednice u jednom od prominentnijih dijelova grada dobio je vrlo „prilagođen“ lični poziv sročen u obliku molbe da uljudno dozvoli nekim dobrim mladim ljudima, takoreći volonterima-aktivistima, da iskoriste preimućstva njegovog prostranog, ravnog i nadasve visokog krova, tj. krova njegove zgrade (i stambene zajednice) ne bi li sa istog razgalili napaćene ganglije karantinom zarobljenog pučanstva čije uši vape za – i tu se sada uključuje taj naš „algoritam“ – klasičnim melodijama. Recimo da bi, s obzirom na to da se Novi Sad (jer o serbskoj Atini je u ovom javljanju riječ) nalazi u neposrednoj blizini Dunava, rijeke poznate po tome što će uskoro proticati pored luksuznih stanova&rizorta humanitarnog društva za popločavanje divljih rječnih obala pod kodiranim imenom „Galens“, recimo dakle, da bi bilo uputno da taj klasikuš bude – Na lepom plavom Dunavu Johana Štrausa. Jer što da se taj koji zove ovog drugog, nižerangiranog iz MZ posebno napreže: Dunav tamo Dunav vamo – pa di to da ne prođe, a? Dajte, molim vas, samo 5-7 minuta tek da narod malo ohane poslije u-pol-osmovnog drugog dnevnika sa kojeg se vođine ekonomsko-epidemiološke ekspertize još uvijek lagano vare skupa sa večernjim ostacima ručkovne švargle ili kakvog variva podebljanog mrtvom životinjom. Samo da djeca gvirnu i da se aktivisti, jadni, nadišu, svježega ozona kad već tako finu i visoko postavljenu ravnu krovčinu imate. I šta da radi čovjek, posebno ako je pristojan, a ovom personaliziranom ponudom vjerovatno još i dirnut (s obzirom da se, kako u međuvremenu saznajemo i sam bavi klasičnom muzikom)? Ništa drugo nego da odbravi vrata krova i ustupi njegova prostranstva tim divnim mladim ljudima koji toliko pogiboše za klasičnom muzikom i pronošenjem njezina milozvučja među sugrađane. Al’ ne lezi vraže! Kako ih otvori, čovjek ustuknu. Umjesto krotkih spontanjakovića i entuzijasta austrijskoga melosa, odjednom mu se na krov počeše penjati fizionomije junoša zamaskiranih (po protokolu i propisima) ali i zakapuljičenih (pride) po posljednjoj navijačkoj modi. Mogu samo misliti do koje mjere je taj naš dobronamjerni sugrađanin bio iznenađen prizorom kada mu se na krov sjatila ekipa i sa sjevera i sa juga, i slaninari i neslaninari – pravo pravcato navijačko bratstvo i pobratimstvo – sve sami cvijet i ljepota mladosti ovog grada što niče uz isti taj lijepi i plavi Dunav. Uprtile bimbe i vuku li i vuku na krov sve one silne rekvizite bez kojih puštanje klasične muzike nije „to“ već 150-i-kusur godina: ozvučenja da mož’ da se ori sve do Beča, baklji jedno tonu i po’ da se vidi sve do Stambola i da ima da pršti i do narednog kineskog novaka, topovskih udara tek da se nađe, jer tko je još vidio da se na krov ide bez topovskog udara? Nema štednje i nema da fali kad Najveći navijački sin ovog naroda i Delija nad delijama drekne da to mora bržejačebolje. Gledajući (retroaktivno) snimke i sa drugih krovova ove naše divne zemlje, siguran sam da se za pojasom ovih budućih manekena rezervnog sastava MUP-a mogla naći i koja prangija, jer one idu uz trenerke, pederuše i dozvole za kretanje za vrijeme policijskog pomračenja kojima se ovi junaci razmeću po fejsbuku ovih dana.
I krenu, dakle, u pola 9 uvečer taj toliko očekivani „klasik“: Đilase lopove! Pa šta to bi? Di su taktovi, di je valcer? Di su volani i halje dvorskih dama natapiranih i pravoleđih, di su frakovi gospode u lakiranim cipelama što obično imaginarijumski sjedaju uz obećane zvuke? Ništa od toga. Samo majmunsko, neinventivno, nasnimljeno skandiranje retardiranih plaćenika na specijalnom volonterskom zadatku na koji su spontano poslati uz logističku podršku (državnih i paradržavnih, državnih – dakle – paradržavnih) podruma moći koji ponižavaju svaku trunku razuma u ovoj zemlji koju već decenijama rasturaju u tom nepromijenjenom paklenom duetu koga čine partija & služba. U Nišu su, tako, prije neku večer skoro spalili čovjeku radnju koja se nalazila ispod jedne od zgrada na koju su se uspentrali, a vrhunac se desio kada je netko (sam vlasnik ili neki od njegovih komšija) krenuo taj požar od baklji da gasi. Krovnici ne samo da nisu zarezivali šta su uradili i koga su doveli u opasnost (možda i ugrožavajući nečiji život – što bi trebalo da je i krivično djelo), nego su krenuli da psovkama i pljuvačinom napadaju tog prinudnog vatrogasca. I drugdje slične scene: navijači-plaćenici bakljare, dronovi snimaju, a vatrene Đuke podstiču i raspiruju navijački plamen sa svojih „fala-bogu-velikih-im“ terasa koje su u svojoj megalomaniji pomiješali sa krovovima koji baš i nisu samo njihovi. A mi vrlo dobro pamtimo neke slične plamenove koje su palile neke druge navijačke vođe pa se onda taj njihov plamen širio na nečije tuđe krovove, zgrade i radnje da bi vrlo brzo zahvatio i same ljude, razvrstane po narodima i narodnostima koje su našim tadašnjim navijačima i njihovim vođama i logističarima posebno išli na neku velikodržavotvornu stvar. Kao što vrlo dobro znamo (ili bi bar trebalo da znamo ipamtimo) i šta se desi kada vjetar naglo promijeni smjer i vrati vatru pod „naše drage pendžere“.
I zato me raduju snimci koje viđam u ovih nekoliko dana pred kraj ovog izvanrednog vanrednog stanja, a na početku povratka u ono naše redovno vanredno stanje u čijem smo špicu od 2012. godine, a koje je počelo još davne 1987. godine: neki ljudi, tj. neke žene (da budem precizniji, jer žene su definitivno bolji i hrabriji ljudi u ovim predjelima) uzele su stvar u svoje ruke i sprečavaju ove horde zla da im gaze po krovovima i da im orgijaju nad glavama podsjećajući nas sve da krov nije samo nešto što je „svačije i ničije“, kako se to znalo pežorativirati za imovinu koju smo nekoć zvali društvenom, nego je to krov koji je krov svih nas i ono što je zajedničko nama koji drugi nemamo, kao što nemamo ni druge glave koje taj krov čuva. I kada po njemu gaze neki trenerkaši u ukiseljenim patikama, sa ausvajsima okačenim oko vrata i sa dnevnicama od dve crvene po glavi koje su im date na parkingu na početku policijskog časa (i to od novca otetog radnicima i penzionerima), to je isto kao da su nam ušli u spavaće sobe u blatnjavim vojničkim čizmama, a i toga nije da nije bilo proteklih godina i decenija. Eto, ako ni zbog čega drugog, onda bar zbog toga valja malo i ne zaboraviti neke stvari. Jer, dva su to događaja od iste fele, a valjda smo naučili iz iskustva da je najefikasnije zaustaviti požar tako što onog tko ga podmeće natjerate da ga proguta. Jer time se u jednom potezu rješavamo i posljedice ali i uzorka. Hoću reći – potpaljivača.
Savo Romčević, GKP
Staviti za naslov teksta često upotrebljavan slogan u pop muzici možda nije sasvim u redu, a možda je čak i neumesno, jer ona ukazuje na opšte mesto dobre kućne zabave, odnosno party-ja. A možda je mesto neumesno i zato što ukazuje na prizor koji je poslednjih nekoliko dana zabrinjavajući, a to je da krovovi naših zgrada gore. Bez obzira što je paljenje baklji upotpunjeno razglasom, pa onda i hipnotišućom autorskom numerom, i što se na nju ume odgovoriti ponekom borbenom poput Bella Ciao ili jugoslovenske himne (a čak i meketa koza [sic!]), prizor ne liči na zabavu već na obračun. I to na obračun anonimnih momaka, koji se možda čak i zabavljaju, sa građanima koji su svako veče lupanjem u šerpe počeli da protestuju protiv režima i postupaka vlasti tokom pandemije.
Iako se ovi momci oko muzičkog dela svoje predstave zapravo nisu mnogo potrudili i pored toga što je uradak autorski, oko organizacije žurke jesu. U Novom Sadu, zvučnike postavljaju na krovove zgrada koje gradi privatna firma Galens, čija su gradilišta najbrojnija s obzirom na tesne veze koje ima sa gradskom vlašću. Međutim, ne tako anonimni momci svoje nastupe organizuju i na krovovima naseljenih stambenih zgrada, i to ne onih u kojima žive. Dok je u Beogradu visoki funkcioner Srpske napredne stranke – Đuka – koji je i sam učestvovao u ovoj paljevini, izjavio da na krovu zgrade u kojoj živi može da radi šta hoće, u Novom Sadu situacija više liči na scene iz popularnih filmova (ili pak muzičkih spotova?) u kojima neko zvoni na vrata vašeg stana, vi prekidate svoje tihe radnje da biste videli ko je, otvarate vrata kroz koja masa dobro raspoloženih ljudi upada na vašu gajbu i započinje žurku. Samo liči, jer dobro raspoloženi momci nisu nagrnuli na vrata i krovove zgrada nasumično i tek tako, već je prostor za žurku najpre pripremljen, i to tako što je na vrata vaše zgrade pozvonila vaša mesna zajednica. Ona se javila upravniku stambene zajednice sa predlogom da joj se izađe u susret i dozvoli pristup krovu zgrade, jer sprovodi humano-humanitarnu akciju relaksiranja građana u ovoj napetoj situaciji ubrizgavanjem injekcije dobrog raspoloženja. Ono će biti izazvano postavljanjem ozvučenja na krov vaše zgrade sa kog će se puštati numera „Na lepom plavom Dunavu“. Klasik! Poput zatečenog domaćina kojem nepozvana ekipa upada na gajbu i kojoj se posle malo oklevanja i malo nagovora on pridružuje žurci, upravnik stambene zajednice pristaje na plan i predlog mesne zajednice i obezbeđuje slobodan pristup krovu njegove i vaše zgrade. Zašto da ne, iako je bilo potrebno da se uvede vanredno stanje da mu se mesna zajednica javi sa predlogom za saradnju. Uostalom, to je gesta koja je sasvim u duhu evropske prestonice kulture što Novi Sad jeste.
Ono što se potom dešava je već poznato: ekipa koju ste odlučili da primite na gajbu počinje da lomi nameštaj i preglasno pušta muziku, odnosno, SNS-članovi i MZ volonteri pale baklje i emituju poruke koje nisu upućene vama, već protiv političke opozicije. Lepi plavi Dunav je otplovio, a sa njim i obećano dobro raspoloženje. O relaksaciji nema više govora i sada treba da odolite osećaju stida jer ste nasamareni. Ali stvar je po vas utoliko gora jer vas nije navukla ekipa sa žurke, već lokalna institucija u kojoj se, setićete se odmah potom, party dešava svakog dana. I ako se vratimo na početak, referenca na pop muziku i dobru zabavu ne mora izgledati sasvim neumesno, jer odgovara onome što nam se dešava u polju politike, a to je pop-ulizam kojim se danas vlada i koji lažima i obmanama vlada ovim društvom.
Branka Ćurčić, GKP