Visit Us On TwitterVisit Us On FacebookVisit Us On YoutubeVisit Us On Instagram


Prenosimo sa Moj Novi Sad: Branka Ćurčić, aktivistkinja – Novi Sad je moneta za potkusurivanje na srpskoj političkoj sceni

Naša današnja sagovornica zakoračila je u nevladin sektor odmah posle studija i u tom domenu delovanja se zadržala do danas. Voli da istakne da je aktivistkinja civilnog društva, a ne građanska aktivistkinja. Jedna je od osnivača Omladinskog centra CK 13, a već duže vreme je u Grupi za konceptualnu politiku (GKP). Završila je Akademiju umetnosti u Novom Sadu i master Teorije umetnosti i medija na Univerzitetu umetnosti u Beogradu.

Kad je reč o iznošenju biografije u javnost, Branka Ćurčić ima sledeći stav.

‒ Opšte je mesto da se iznošenjem biografskih podataka omogućuje čitaocu da bolje upozna sagovornika, pogotovo ako se pita zašto je ova osoba uopšte intervjuisana, a pri tome nije ni poznata. Mislim da biografski podaci mogu čak i da štete, u smislu da utiču na formiranje stava čitaoca i pre nego što pročita šta intervjuisani govori. Parohijalna sredina i dalje određuje ko je ko i čime može da se bavi, pogotovo u javnom životu. Kao što je svojevremeno moj kolega iz GKP-a za vaš portal rekao, „ljude kojima se obraćam javnim delovanjem to ne treba da zanima“. Danas su više nego ikada naši životi eksponirani u novim medijskim sferama, na društvenim mrežama, ali i dobrovoljno, iako nedovoljno osvešćeno učestvujemo u privatizaciji javnog prostora i degradaciji javnog diskursa. Naš govor je postao govor ispovedanja i međusobne emocionalne ucene. Dodajmo tome korporativnu eksploataciju ličnih podataka i spinovane vesti i dobićemo prostor u kojem i privatno i javno postoji samo kao izmanipulisano ‒ rekla je Ćurčić.

Zbog čega si se odlučila da se baviš nevladinim organizacijama?

‒ U osnovi toga bilo je uverenje da je moguće praviti nove oblike organizovanja kao što su međusobna socijalno-ekonomska podrška, kulturno-intelektualna produkcija, ali i politika koja nije nužno vezana za državu odnosno vlast ili partije, već za ljude koji se odluče na udruživanje. Videla sam mnogo veći potencijal za rad i povezivanje sa ljudima, nego u državnom zaposlenju koje je u međuvremenu zadobilo brutalnu formu onoga što je možda uvek i bilo – mesto ucene i nestabilnosti, koja je ranije pripisivana svakom drugom obliku rada osim državnom. Mislim da je finansijska nestabilnost koja se uglavnom pripisuje radu u nevladinom sektoru ili još češće privatnom i preduzetničkom, danas jednaka radu u državnom sektoru. Danas je i vrlo upitno da li su partije političke organizacije i da li danas uopšte više možemo govoriti o državnoj vlasti ili zapravo o kriminalnoj? Nikad nisam bila članica stranke, niti ću jer mislim da treba da postoje mnogi drugi oblici političkog organizovanja na strani ljudi, a koji nisu osvajanje vlasti i učešće u upravljanju. Moguće, da ovo zvuči kao zastarela ideja iz 1968. godine jer je danas organizovanje na distanci od državne politike i vlasti gotovo nepostojeće. Znamo da nevladinim sektorom dominiraju prodržavna udruženja, da smo svi žrtve masovnog klijentelizma ili njegovi akteri. Ipak, uverena sam da ćemo ubuduće morati da razmišljamo o alternativnim oblicima organizovanja, o urbanim komunama jer pored toga što ćemo kao politička zajednica najverovatnije nestati, neće svi imati potomke koji će ih izdržavati doznakama iz inostranstva.

Kroz koja polja delovanja i interesovanja je išao tvoj razvojni put?

‒ Potičem iz onog dela nevladinog polja koje se bavi nezavisnom kulturnom produkcijom. Dugo sam radila u Centru za nove medije_kuda.org i bila sam jedna od osnivača Omladinskog centra CK13, a bilo je tu u više navrata organizovanja i povezivanja nevladinih organizacija iz polja kulture u neformalne inicijative koje su se borile za bolje uslove rada u tom domenu društva. Međutim, poslednjih pet godina nemam više nikakve veze sa pomenutim organizacijama jer se desilo odustajanje od politike civilnog društva sa njihove strane, gde se pri pojavi rešivog problema desilo potpuno razilaženje principa, politike, pa i prijateljstva i načina života. Ono što je od čitave stvari ostalo jeste isključivo pozivanje na formalna prava što za mene nema smisla jer se dosta rada u ovakvim organizacijama ne bazira na neformalnosti, već na dogovoru, međusobnom razumevanju i obavezivanju. Ali nakon što se ovo poslednje proglasilo neozbiljnim, vidimo da je formalizam jedino što je preostalo kroz mučne i rekla bih u ovom polju nezapamćene sudske procese koje vodi kuda.org protiv CK13 i fondacije koja je pomogla osnivanje Crne kuće. Ako treba da kažem nešto o svojim poljima delovanja, to je bila nezavisna kultura, humanistika, mišljenje politike, izdavaštvo, savremena umetnost i to prelomljeno kroz prizmu politike civilnog društva. A ako bi trebala nešto da istaknem, to je izdavaštvo odnosno prevođenje nekoliko seminalnih knjiga, uglavnom sa francuskog jezika, i to autora poput antropologa Silvena Lazarisa, filozofa Alena Badijua i shizoanalitičara Feliksa Gatarija. Međutim, ostaje veliko pitanje šta danas znači prevoditi literaturu na jedan mali jezik i objavljivati je u neprofitnom projektnom aranžmanu.

Na koji način bi predstavila Grupu za konceptualnu politiku?

‒ Ono što ljudi danas znaju o GKP je da se bavimo mesnim zajednicama. Ponekad možemo čuti i da je nekim ljudima više dosta mesnih zajednica, a i zborova građana, čak i kad vlast krši zakone nesazivajući ih na inicijativu građana. Međutim, rekla bih da iako su MZ ušle u javno polje više nego ikada, a naročito posle prošlogodišnje kampanje kojom smo pozivali građane da budu nezavisni kandidati na izborima za savete MZ, taj problem je daleko od rešenog i završenog. Sa jedne strane, mesnoj samoupravi preti odumiranje zbog konstantnog pritiska vlasti i na ovu instituciju, a sa druge strane njihov politički potencijal nije iskorišćen od strane građana. To nagoveštava da je problem kojim se bavimo zapravo mnogo širi i da se tiče politike sa stanovišta ljudi bez koje srljamo u postpolitičku zajednicu i društvo koje neće biti zasnovano na bilo kojoj demokratskoj vrednosti. Dakle, naš rad je fokusiran na politiku na strani ljudi i odnos ljudi prema vlasti i obrnuto, iako danas živimo u vremenu kada je takva politika retka. Čak, ljudi uporno odbijaju da svoje angažovanje nazovu politikom da ih vlast ne bi povezala sa opozicionim partijama koje na brutalan način dehumanizuje. Stalo nam je da očuvamo lokalne institucije kakve su mesne zajednice jer njih vidimo kao liniju razdvajanja između civilnog društva i vlasti odnosno kao organizacije građana, a ne jedan od nivoa vlasti.

Ni Novi Sad nije zaobiđen kad je reč o urušavanju lokalne samouprave?

‒ Skupština Novog Sada je pred novogodišnje praznike, bez javnosti, u mraku, usvojila novu Odluku o mesnim zajednicama, što smatramo skandaloznim. Njena namera nije bila da pita građane da se izjasne kako žele da bude uređen sistem mesne samouprave u gradu. Namera vlasti je bila da isključi građane iz tog procesa, naročito nakon mobilizacije mnoštva ljudi kao nezavisnih kandidata na prošlogodišnjim izborima za savete mesnih zajednica, kao da je reč o kazni. Usvajanjem ove odluke, novosadska vlast je ukinula mogućnost da na narednim izborima nezavisni kandidat ima nezavisnog posmatrača odnosno kontrolora izbornog procesa i nekoga ko broji glasove. To znači da će samo vlast brojati glasove i njima manipulisati kako joj bude odgovaralo. Upravo završavamo dokumentarni film, o odvijanju izbora za mesne zajednice u više vojvođanskih mesta tokom 2021. godine. Naši sagovornici i nezavisni kandidati na tim izborima su saglasni da su posledice takvih odluka  katastrofalne. Njihovi glasovi su pokradeni, ostavljeni su na cedilu bez bilo kakve zaštite, pogotovo u malim sredinama. Jasno je da te odluke moramo promeniti kako građanski aspekt mesne samouprave ne bi otišao u nepovrat. Međutim, stiče se utisak da i pored velike mobilizacije Novosađana i Novosađanki na izborima prošle godine, ova vest nije toliko odjeknula među njima. U narednih šest meseci treba da se usvoje novi statuti mesnih zajednica i to ne sme proći bez održavanja zborova građana i bez konsultovanja mišljenja stanovnika novosadskih mesnih zajednica.

Zbog čega se svi nezavisni akteri nisu udružili na novosadskim izborima za savete mesnih zajednica?

‒ To je važno pitanje, pravo političko, a utisak je da odgovor na njega niko ne želi da da, niti da ga čuje. Mi smo tom problemu posvetili dvobroj biltena „Stanar“. Kampanju za pomenute izbore vodili smo od novembra 2020. godine, te su se građani prvi put odvažili i to u velikom broju da budu nezavisni, nepartijski kandidati u svojim mesnim zajednicama. S nama su u tom procesu, aktivno učestvovali neki od građanskih aktivista koji su pokretali inicijative u svojim komšilucima. Međutim, pojedini su ubrzo prekinuli komunikaciju s nama pod izgovorom u četiri oka „da ne žele da budu pod našom etiketom“. Što znači, da nisu hteli vezu sa organizacijom civilnog društva koju je vlast napadala tokom kampanje i koja se mogla odupreti tim pritiscima i ostvariti solidarnost među svim nezavisnim kandidatima. Stoga ne čudi, što je razlog morao biti rečen u četiri oka jer bi kao javni, ovakvi iskazi bili skandalozni, da ni oni koji su ih izrekli, ne bi mogli preći preko njih. Čak su i nezavisni mediji i novinari podbacili, što se objektivizma tiče. Potencirane su samo pobede kandidata u limanskim mesnim zajednicama, dok je refleksija celokupnog procesa izostala. Niko se nije obazirao na činjenicu da je većina nezavisnih kandidata poražena, niti je sa njima pokazao solidarnost. Umesto otvorenog i javnog govora, imali smo njegovu privatizaciju, kao i partikularizaciju interesa, a odijum prema bilo kom obliku organizovanja, posebno prema civilnom odnosno nevladinom, doživeo je svoju kulminaciju.

Koja je razlika između limanskih i mesnih zajednica gde Srpska napredna stranka ima većinu?

‒ Minimalno se razlikuju u smislu da se održavaju otvorena vrata MZ, poneki komšijski sastanak i aktivnost. Mislim da nezavisni kandidati, danas članovi saveta tih mesnih zajednica, ne koriste sav kapacitet ovih lokalnih institucija, pre svega politički. Održan je samo jedan zbor građana (MZ „Ivo Andrić) i to bez kontekstualizacije, a nije da nije bilo povoda. Zborovi građana su instrumenti neposrednog učešća građana u radu mesne zajednice, na kojem se raspravlja, glasa i usvaja zaključak koji postaje zvanično mišljenje mesne zajednice. Njegova snaga se posebno vidi ako građani sa savetom donesu institucionalizovano mišljenje koje je u suprotnosti sa odlukama vlasti, koja tada zna da građani ne služe samo glasanju na parlamentarnim izborima svake četiri ili dve godine. Upravo od saveta mesnih zajednica smo morali čuti o novoj, katastrofalnoj odluci kojom se ukida jedna od osnovnih procedura i pozicija koja je bila važna za njihovu pobedu na prošlogodišnjim izborima. Postoji nešto što se zove saradnja sa drugim mesnim zajednicama i iskazivanje solidarnosti s drugim građanima Novog Sada, posebno onima sa Telepa koji su morali svoje zborove građana da održe ispred mesnih zajednica jer su im savet i uprava onemogućili da održe formalan zbor. Rekla bih da limanske mesne zajednice i njihovi saveti moraju da deluju mnogo odlučnije jer u suprotnom, neće se mnogo razlikovati u radu ostalih mesnih zajednica, osim što će u njima sedeti neko koga poznajemo.

Novi Sad nije iznedrio grupe građana i pokrete kao u Beogradu, Kraljevu, Valjevu… koji su ujedno i učesnici lokalnih i parlamentarnih izbora?

‒ Na prvi pogled jeste začuđujuće da u Novom Sadu, vojvođanskoj prestonici, drugom gradu po veličini,  nije nastala nijedna nova politička formacija, pokret ili grupa građana, koja će nečim što se danas naziva i novim politikama ili bar licima koja do sada nisu učestvovala u vlasti izaći na izbore koji su upravo raspisani i oko kojih postoji konsenzus da je početak kraja ove vlasti. Stiče se utisak da se izbori 3. aprila i ne moraju mnogo ticati Novosađana i Novosađanki koji su zaokupljeni zelenim građanskim aktivizmom koji postoji u gradu. Monopol nad organizovanjem drži vlast, koja u svom širem smislu cirkuliše među aktivistima, intelektualcima, građanima. Ono što se dešava na novosadskoj aktivističkoj sceni, a što je upravo rad vlasti,  jeste opet odsustvo javnog govora, otvorenog dogovora i međusobnog obavezivanja. Čak i nedostatak elementarne političke kulture, gde se u mraku potencira diskurs ogovaranja, određivanja ko je podoban, a ko ne. Zauzimaju se pozicije moći, a imperativ je imperativ nezameranja jednih drugima. Mislim da se čak ne dozvoljava svakome da organizuje ljude, što se nama desilo prilikom kampanje za izbore u mesnim zajednicama. Dakle, u Novom Sadu se uvek nešto pravi, ali se nikada ne napravi, i na tome u ovom smislu rade „podmornice” vlasti.

 

Zašto razdvajaš građanskog aktivistu od aktiviste civilnog društva?

− Iz više razloga. Pre svega jer radim i delujem u organizaciji civilnog društva, dakle moj rad i angažman je formalizovan, dok građanski aktivisti najčešće deluju neformalno, bez organizacije. Građanski aktivisti čak umeju da tvrde da im upravo ta neformalnost i spontanost obezbeđuje masovnost akcija koje preduzimaju jer ih odvaja od bilo kakve organizacije – nevladine ili pak opozicione političke stranke. U pitanju je novi fenomen koji je mnogo širi i globalniji, a tiče se nepoverenja građana u bilo koju instituciju ili organizaciju zbog spina koji neprestano servira vlast, a pošto njemu građani najčešće ne odolevaju, to bi u krajnjoj instanci značilo da ih organizuje vlast. Sa druge strane, organizacije civilnog društva danas napada ne samo vlast već i politički akteri i građani, što govori da je odijum prema civilnom društvu danas veliki i gotovo ravan onom tokom ratova devedesetih godina. Ljudi danas donose decidirane zaključke oko stvari o kojima zapravo ne znaju mnogo. Tako ne znaju da fondacije ne dele pare tek tako, već da je neophodno napisati projekat i realizovati ga, da projekti podležu strogoj kontroli fondacija, a nekada i nezavisnih revizora, da tu ne može biti bilo kakve prevare.

Kako se u Srbiji osećaš kao “strani plaćenik”?

− „Strani plaćenik” je postao sinonim za svakoga ko učestvuje u civilnom društvu i deluje na organizovan način u nevladinoj organizaciji. Ne osećam se dobro zbog toga jer se time radi na uništenju civilnog društva koje se smatra antisrpskim i antidržavnim. A zapravo ono radi na demokratizaciji nedemokratske politike i društva i ukazuje na aberacije vlasti i njen autoritaran karakter. Naravno, da vlast prokazuje nevladine organizacije, ali ni opozicioni politički akteri ih ne brane dovoljno. Loše je da taj odijum prihvataju i građanski aktivisti koji reaguju tako što isključuju nevladine organizacije poput naše iz brojnih neformalnih organizacija i akcija u lokalu. No, mi smo tu da o tome izveštavamo kao o civilno-političkom fenomenu čime skrećemo pažnju javnosti na ovaj problem i ujedno organizujemo sopstvene akcije.

GKP se neće naći ni na jednoj izbornoj listi?

Mi u tome nećemo učestvovati, jer se ne bavimo izbornim politikama. Naglašavam da izbori za mesne zajednice nisu parlamentarni izbori već neposredni i građanski, i tu pravim jasnu razliku. Uobičajen je korak da se iz neformalnih inicijativa prelazi u izborne-političke formacije, što za mene ne mora značiti da im je politika, ona o kojoj govorim, a koja nije nužno učešće u vlasti, zagarantovana.

Šta očekuješ od predstojećih parlamentarnih izbora?

− Očekujem neku vrstu promene i učešće novih i starih opozicionih aktera u vlasti. Bojkot prethodnih izbora je bio važan, iako je delegitimisao izbore, ali ne i samu Vučićevu vlast, a danas kao važno mesto vidim birališta i uključenje sve većeg broja građana koji će kontrolisati izborne radnje. Mi iz GKP-a izlazak na izbore ne vidimo kao sredstvo da nešto izaberemo, već kao akciju kojom izlazimo na birališta da bismo prekinuli sa stanjem situacije koja nije loša samo u pogledu stranačkog političkog života, već i za ukupan demokratski život i politiku u Srbiji.

Mnogi ističu da će Novi Sad uskoro biti slobodan grad?

− Meni to ne znači mnogo jer mislim da Novi Sad nije ni blizu slobode. Za sada je samo moneta za potkusurivanje na srpskoj političkoj sceni.

Dejan Ignjić

Izvor: http://www.mojnovisad.com/vesti/branka-curcic-aktivistkinja-novi-sad-je-moneta-za-potkusurivanje-na-srpskoj-politickoj-sceni-id45499.html

Podeli:


Građani potiskih opština Senta i Ada s jeseni 1991. godine suprotstavili su se prisilnoj mobilizaciji vojnih obveznika iz tog kraja organizujući demonstracije iz kojih su zatim […]



„Drugovi! Drugarice! Srpski narode! Hitlerovske horde prodrle su u tvoja sela i tvoje gradove, one ti ispijaju krv, muče te po zatvorima i koncentracionim logorima, gone […]



Nezainteresovanost za stvarno učešće građana drastičnim smanjenjem njihovog uticaja na politički život, sistem koji osim pukog zaokruživanja glasova na izborni dan ne dopušta ništa konkretno, uz […]



Oduzimanje alata kojima građani direktno učestvuju u odlučivanju i kontroli političkih odluka svakodnevica je u Novom Sadu već godinama, a najbolje se vidi na primeru združenog […]