Mirovna opredeljenost - Inicijativa za lokalnu samoupravu


Mirovna opredeljenost

Ukrajinska kriza je prešla u rat, za koji ne možemo reći da je posledica krize jednog režima, iako je u najavi kriza vojnih i političkih saveza koje smo do sada imali na međunarodnoj političkoj pozornici. Putinu niko ništa ne može u Rusiji, njegov režim je stabilan i ratom može biti samo učvršćen kao jedini siguran oblik države. To bi bila opasnost za sve ljude na planeti i predstavljalo bi nešto poput globalnog otopljavanja, da ne postoji i ledeni kineski model, koji pokazuje daleko veće kapacitete jer ne upravlja samo smrću, već se još uvek interesuje za život i njegovu upotrebu. Kako god da okrenemo, nivo autoritarnosti i militarizacije se povećava iako je reč o kriminalnoj vladavini. U moralnom i pravno-političkom smislu. Oblik vlasti ili države koji nazivamo liberalnim je postao kriminalan, u smislu moralne neprihvatljivosti i nepodnošljivosti, ali pravno i politički on je postao vlast kriminala, za koju je „autoritarni liberalizam“ samo ime kojim pravno-politički govor suspenduje polisemičnost reči koja je isključivo za političku struku i nauku problematična: liberalizam.

Shvatilo se da je on neprijatelj demokratije pošto je demokratija za njega od početka predstavljala problem. Liberalizam je konzervativna doktrina upravljanja i sa njim je dovedena u pitanje politička filozofija koja je, budući filozofija, politika filozofa, a ne ljudi nad kojima je liberalna uprava sprovodila svoje direktive dok konačno nije prepustila i vlast, i odbranu te vlasti, onima za koje je radila. To što je liberalna uprava radila u korist tržišta i tržištem razumevala društvo (liberalizam kao inteligibilnost), u stvarnosti, kakvom je ljudi vide i žive, to je značilo da vlast radi za one koji se na tržištu najbolje snalaze. Za klasno obaveštene jasno je ko upravlja tržištem radne snage, no preduzetnički osvešćenima se čini da vladati mogu i sami, pa su oni i viđeni kao stvarni učesnici u političkom i društvenom životu država u kojima smo živeli. Građanski status homo economicus-a koji je postao preduzetnik drugačiji je od onog koji je radnik imao u devetnaestom veku, iako je njegov savremenik, Karl Marks, već prigovarao ispraznoj formalnosti tretmana pravne i političke slobode. Klasna svest koja se zadržala u akademskom i aktivističkom prostoru razume da je reč o vlasti kao kondenzaciji odnosa snaga, ali onima koji su se bavili snagom, moći i tehnikama vlasti, bilo je od početka jasno da je u pitanju dominacija čoveka nad čovekom i nisu se libili da ispituju šta i kako ljudi misle, a ne samo ekonomisti, iako su se držali mišljenja onih čija je bila prva i poslednja. Nas će za mišljenje upitati tek nekolicina i to je nešto sa čim bismo mogli započeti i sami.

Mere koje su sprovođene u liberalnoj državi – kao obliku države – drugačije su od onih koje su ljudi koji vladaju sprovodili u obliku intervencionističke države neposredno pre Drugog svetskog rata i nakon njega, u vremenu hladnog rata. Rat je ponovo otoplio sa liberalizacijom vlasti koja je konačno pokušala da tržišno uredi i rat, ali nama, ljudima, rat kao biznis je nešto što s pravom doživljavamo kao kriminal.

Za tako nešto nije nužno da mislimo kao preduzetnici koji su prepušteni dominaciji monopola, od čega bi liberalna država trebalo da nas čuva, ili nelojalnoj konkurenciji, u kojoj bi se država pojavila kao vanekonomska prinuda i zloupotreba položaja. Ne fasciniraju nas ni interpretacije po kojima Putin ratom nastoji da podigne cenu gasa, jer je on državnik koji smelo interveniše u tržište i inflacijom nastoji da obezbedi nastavak proizvodnje. Pogotovo ne padamo na dupe pred ciničnim ekonomizmom koji može reći da su razaranja dobrodošla jer potrebna je i obnova porušenog sveta, nešto što bi dalo realnu osnovu ekonomijama koje od kraja sedamdesetih lebde u vazduhu. Znamo dobro gde to vodi: svet su doveli u pitanje ljudi koji se ne snalaze u njemu. Ukrajinci su krivi za rat koliko i svako od nas koji se do te mere ne snalizimo na tržištu rada, da na njega i ne izlazimo.

Znamo vrlo dobro da oni koji danas rade odavno ne rade u materijalnoj proizvodnji, a sada nas je toliko u reprodukciji i distribuciji viška vrednosti da se profit izvlači iz raspodele i špekulacije, te se svakom državniku „dostojnom tog imena“ čini da je čitav svet naseljen neradnicima i filozofima. Ali znamo i da je to tačno s političke tačke gledišta, no ne i s mesta sa kojeg bismo na politiku mogli pogledati i mi, ljudi, koji nismo državnici i koji nemamo vlast kojom bismo sprovodili direktive koje smo u stanju da osmislimo i predložimo jedni drugima.

Putin kao državnik, autoritarni liberal i ne baš toliko uspešan populist, sa vlasti gleda na političku situaciju kada misli, a sada čujemo i da se raspisao o svetskoj istoriji i svojoj ulozi u njoj. Sumnjam da u tim zapisima ostavlja bilo kakav trag razbojničkim direktivama koje sigurno deli sa svojim lenjingradskim ortacima uz čiju je pomoć ovladao Rusijom, do te mere da je ova postala zona nerazlučivosti organizovanog kriminala i mafije koja ga uzima u zaštitu, ali samo u zemljama u kojima država još uvek nije preuzela tu ulogu.

Kao što je poznato u literaturi, organizovani kriminal nije isto što i mafija. Mafija pruža usluge zaštite organizovanim kriminalcima koji iz saradnje sa državom izvlače ekonomsku korist na ime kršenja zakona i zloupotrebe položaja u vlasti, dok je u zemljama bivšeg socijalizma država pod kontrolom držala i kriminal, koji je, u našem slučaju, pušten na slobodu tokom rata devedesetih, a Rusiju je iz krize zaštite organizovanog kriminala izvela Putinova državnička ambicija. Sećamo se takvih izjava poštovanja i divljenja koje su srpski putinofili izricali: „Putin je sve tajkune doveo u red i ko zna koliko spornih privatizacija rešio u korist države.“

Sve se to u narodu zna, pa i ne bilo sasvim tačno. To je nešto što kroji politiku u brk svakoj teoriji, ali malo teže i u brk vlasti ako se prevareni i propagandom obmanuti ne mogu organizovati, pa makar i oko objektivnih (pravno dokazanih) neistina. Zašto to kažem? Ne samo zato što je ideologija večna, već zato što čovek zna koliko može znati i može znati koliko je spreman da sazna, no za politiku je potrebna i volja za organizovanjem i tek nakon toga ima smisla postavljati pitanje organizacije volje. Ne vidi se isto situacija pre i posle odluke da nešto organizovano preduzmemo. Stvarnost se drugačije otvara, ali i menja, samim činom našeg organizovanja. To je nešto što ne mora nužno da obeshrabruje – naprotiv. Ponekad je smeo korak izvor nadahnuća i optimizma, bio on i kratkotrajan ili, iz istorijske perspektive, zabluda. Kontemplacija nije način na koji se misli u političkim situacijama, niti se to u stvarnosti, kada se organizacija dogodi, tako često dešava. Ni Putin nije promišljen koliko nam se čini, ali je po svemu sudeći odlučan u svojim namerama, koliko god nam se one činile nerazumnim i koliko god mi smatrali da počivaju na neistini.

Kao ljudi, mogli bismo reći da je u pitanju jedan od oblika krize države. Kriza države kao oblika vlasti, a ne samo kriza oblika države. Čudna je situacija kada se režim koji vlada mnoštvom, narodom, ne nalazi u krizi, ali zato dovodi u krizu i oblik i samu državu koju oblikuje. Jasno je da ne može biti nečega da nije na neki način, pa tako ni države bez oblika, ali da vlasti može biti bez državnog oblika, plašim se da nije van pameti. Ostaje dakle nešto što vlada jer to što vlada smo mi sami, okupljeni uvek na nekakav način kojim vladamo sobom kao mnoštvom. Ako je to država, kao što kaže Spinoza, onda to više nije tema. Tema je kako vladamo sobom i kako se organizujemo, a ne ima li vlasti koju nad sobom sprovodimo. Konačno, filozof nema ništa protiv vladanja po zakonu razuma. Zato mislim da je politička filozofija politika filozofa, ali isto tako znam da je filozof poslednji koji je danas na ceni u stvarima politike kojom upravlja vlast, a ova upravlja ljudima i izražava vlast ljudi jednih nad drugima. Ima li političkog izlaza iz ove situacije, koja, kao što vidimo, nije samo filozofska?

Režimi koji upravljaju krizom su nešto što do sada nismo imali, s tim što ovo „sada“ predstavlja našu savremenost koja postaje istorijska situacija u kojoj boravimo od devedesetih godina prošlog veka. Zbog toga ja ne bih rekao da je ovo povratak na hladni rat, kao što ne bih rekao ni da ovaj nije prestao. Ovako vrelo nije bilo u Evropi, a znamo da je za Evropljane evropska muka najveća. Hladnoratovske su se borbe i ratni sukobi odvijali preko tuđih leđa, a ono što se nama, Jugoslovenima, dogodilo, nešto je što smo iskusili kao prvi Evropljani po pitanju vrednovanja muke i nevolje. Novi ratovi su počeli u Evropi i možemo reći da su njen izum. Izveli smo ih mi, Evropljani, a ne Amerikanci ili Rusi. Mir koji se sklapa sa kriminalcima koji vode ratove dogodio se baš kod nas i mi smo oni među kojima se takav mir uspostavio. Na naš račun kao ljudi, ali ne i na račun onih koji umišljaju da su stekli suverenitet i vlast nad sobom režimima vlasti koje se do danas nisu uspostavile kao državne. Frustraciju najviše osećaju oni kojima država nedostaje, a oni koji pamte bolju, više i ne žude za njom. To je jedna od podela koja deli žalosne ljude na prostoru sada bivše Jugoslavije i ona se ne poklapa sa onom na koju se Srbija deli na „prvu“ i „drugu“. Oni, koji državu ne žele, nastavili su da odlaze, u unutrašnju ili spoljnu emigraciju, a oni kojima nedostaje, nikada i nisu želeli na put, već u svoju vlast i državu koja bi im obezbedila azil i zaštitu od međunarodnog prava i zakona u kojima se to, kako vladaju, prepoznaje kao kriminal i zločin. Najpre ratni, a potom i organizovani.

I šta je s ljudima u takvoj situaciji, koju neki zovu država, a neki je misle neodređeno, ne imenujući je političkom? Na čemu počiva legitimitet takve vlasti koja se nekima ne čini više državnom, a državnom je misle oni koji bi da ih se najradije ništa ne pita, već bi samo da ih se zbrine i zaštiti? Rekao bih da je situacija paradoksalna da se ne čini i bezizlaznom, pošto logika ne može biti dovoljna da se iz nje izađe.

I evo ludosti naših strahova i nada, a kada kažem „naših “ mislim na „ludost“ moći kojom nad sobom vladamo: Vučić laže narod da je za Putina, a opozicija ne sme da kaže istinu. To je modus naše suverenosti.

Vučića smo provalili, ali i dalje ne znamo šta opozicija ne želi da kaže. Od nje smo mogli čuti da je Vučić za Putina, jer neutralnost je, za sve one koji su protiv Putinove invazije na Ukrajinu, način da se ipak bude na njegovoj strani; ali smo isto tako čuli i da je Vučić licemer i nevešt diplomata jer ga odbijanje da uvede sankcije neće abolirati od izdaje gospodara. No ono što opozicija ne sme da prizna jeste da zna da je narod uveren da je Putin na pravoj strani.

Ako i zna da je narod u Putinu prepoznao državnost srpske vlasti, opozicija ne sme to i da kaže. Ne da je tako, već da to zna, jer to bi joj oduzelo pravo na vlast ili ono za čim u žalosti žudi, a to je legitimitet: moć koja je prihvaćena i koja teži biti prihvaćena od strane onih kojima se želi vladati. Na takvom uverenju naroda nema vlasti za one koji bi bili protiv tog uverenja i po tom pitanju bi pošteni izbori bili nešto što bi opozicija najmanje trebalo da želi. To je situacija u kojoj se nalaze ljudi koji žive u Srbiji i to je stanje koje je političko. Oni koji u Putinu traže oslonac legitimiteta spremno su odustali od sebe kao slobode vlasti nad sobom, a ovi koji ne smeju da im se suprotstave računaju da će legitimitet steći na ime nečeg drugog i vremenom promeniti uverenje ljudi da je Putin na pravoj strani istorije.

No ono što se iz toga može zaključiti je loše za sve nas: i sa smenom Vučićevog režima, vlast će počivati na laži, a opozicija neće smeti da govori istinu, jer svi koji pretenduju na vlast ili misle da je poseduju, žude za legitimitetom svoje moći. Paradoksalnost takve „politike“ ogleda se u pokoravanju strastima ljudi koji su uvek već odabrali zašto se drže na okupu i sobom vladaju kako žele i umeju. Nema dobrovoljnog pokoravanja, ljudi su slobodni da čine šta hoće, ali samo onoliko koliko smeju i mogu. Da bi se stvarno bilo neutralno u ratom podeljenom i izdeljenom svetu nedobrovoljnog pokoravanja, potrebna je politika neutralnosti koja se ne zasniva na žudnji za legitimitetom. Ugađanje uverenjima naroda koji želi rat u Ukrajini je samo način da se u takvom političkom prostoru, zajednici, vlada nad drugima. To po definiciji nije politika neutralnosti jer ova je politika mira, a samo mir može učiniti da je ono što nas okuplja politika, a ne vlast – famozno političko.

Da bi se bilo vojno neutralnim, potrebno je biti opredeljen za mir – mirovno opredeljen. I u ratu, i u miru. Međutim, Srbija već dvadeset i drugu godinu vodi politiku rata u miru, što nam govori da rat iz kog smo izašli nije ni prestao. On je tridesetogodišnji i iz njega se može izaći samo odlukom koja se donosi bez legitimiteta. Odlukom kojom se napušta ideja legitimiteta. Političkom odlukom, a ne odlukama koje se donose u političkom, u kojem Se odlučuje. Politika nije teorija političkog i ona nam otkriva spontane filozofe među političarima. Stručnjake vlasti i eksperte vladanja i ovladavanja legitimitetom.

I eto to je razlog zašto niko, do ovog trenutka, nije napravio odlučan korak u politici, pa onda ni u politici neutralnosti. U ovom trenutku, taj bi korak mogao biti bezuslovno priznanje Kosova, a da je trenutak pravi, osim rata koji se razvija u Ukrajini, dokazuje i to što se još nijedan do sada nije pokazao takvim. Danas, kada ljudi ginu u ime nezavisnosti i teritorijalnog integriteta, nema bolje politike i ispravnijeg čina koji bismo kao građani ove države mogli napraviti i doprineti opštem miru. Ja mislim da Srbija to objektivno (teorijski) ne može, ali kao politički (praktički) slobodan čovek (jer teorijski to nisam) i pojedinac, priznanje Kosova je najmanje što mogu da učinim. U pravom (ovom) trenutku.

 

fotografija: Emilio Morenatti/AP, The Guardian

Podeli:






Građani potiskih opština Senta i Ada s jeseni 1991. godine suprotstavili su se prisilnoj mobilizaciji vojnih obveznika iz tog kraja organizujući demonstracije iz kojih su zatim […]



„Drugovi! Drugarice! Srpski narode! Hitlerovske horde prodrle su u tvoja sela i tvoje gradove, one ti ispijaju krv, muče te po zatvorima i koncentracionim logorima, gone […]


GKP

Grupa za konceptualnu politiku (GKP) iz Novog Sada poziva sve građane, medije, organizacije civilnog društva i članove političkih organizacija da podrže građane na izborima za Savet […]



Nezainteresovanost za stvarno učešće građana drastičnim smanjenjem njihovog uticaja na politički život, sistem koji osim pukog zaokruživanja glasova na izborni dan ne dopušta ništa konkretno, uz […]