Ovdašnje partije su vršenje vlasti razumele kao prostor za razvoj partokratije i klijentelizma, a ne kao prostor za mukotrpno i kontinuirano ulaganje napora u razvoj demokratije, njenih vrednosti i podelu vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku. Dogod se vrednosni sistem i među građanima (glasačima) i među političkim subjektima ne promeni, prete nam dugi periodi kolektivnog nazadovanja i sopstvene štete.

Novosađani dobro znaju ko je Predrag Filipov. U diplomatiji je ovo ime znano. Na političkoj sceni je ostavio upečatljiv trag. Za one sa slabijim pamćenjem i mlađane nije zgoreg navesti.

Filipov je bio član Demokratske stranke od 1992. do 2013. godine, predsednik novosadskog odbora stranke (1993-1997), predsednik vojvođanskih demokrata (1997-1999), potpredsednik DS-a (2000-2001). Obavljao je i funkciju potpredsednika Skupštine grada Novog Sada (1996-1999), predsednika Izvršnog odbora grada Novog Sada (1999-2000) i tri puta je biran za novosadskog deputata, 1992, 1996. i 2000. godine. Dva puta (1996, 2000) je izbaran za poslanika Veća građana Savezne skupštine SR Jugoslavije, a bio je i poslanik i sekretar u pokrajinskog administraciji. Na mestu ambasadora SRJ u Japanu bio je od 2001. do 2006, a funkciju ambasadora Srbije u Sloveniji je obavljao od 2007. do 2011. godine.

Sa doktorom medicinskih nauka, specijalistom interne medicine koji je od nedavno u penziji, iskusnim političarem i uspešnim diplomatom, razgovoramo o urušavanju demokratije, decentralizaciji, otuđenosti lokalne samouprave, učešću građana u radu mesnih zajednica

Šta su za vas mesne zajednice?

Uopšteno govoreći, mesne zajednice (MZ) predstavljaju jedan od oblika mesne samouprave koje se osnivaju za jedno ili više naseljenih mesta ili deo naseljenog mesta koji ima karakter urbanističke celine, sa ciljem ostvarenja potreba i interesa građana sa pomenute teritorije. Nadam se da neću potceniti čitaoce ako podsetim na osnovne zakonske okvire koji se odnose na materiju o kojoj pričamo. Mogućnost osnivanja MZ reguliše Zakon o lokalnoj samoupravi, a „osnivačka prava“  imaju skupštine opština odnosno skupštine gradova. Formiranje, ukidanje, pripajanje ili izmena područja MZ  uređeni su njihovim statutima, a procedure u ovim poslovima definišu uloge birača ili građana sa interesnih područja kao i odbornika skupština opština i gradova. Pored statuta opština i gradova, drugi najvažniji pravni akt koji se odnosi na MZ predstavlja tzv. odluka o mesnim zajednicama koja propisuje njihov „život i rad“.

Kako su mesne samouprave funkcionisale kad ste bili aktivni na novosadskoj političkoj sceni?

MZ su „živele život“ političke tranzicije koja je otpočela uvođenjem višepartijskog sistema u našoj zemlji. Višepartijski sastav Skupštine grada Novog Sada bio je „dočekan“ od strane saveta i referenata u MZ koji su bili „uigran tim“ i najvećim delom sastavljen od dokazanih socijalističkih kadrova. Naravno, do sredine devedesetih, dok se politički sastav Skupštine grada Novog Sada „uklapao“ u vodeću stranačku državnu nomenklaturu, nije postojao politički interes za promenu dinamike u MZ. One su predstvaljale „sigurnu kuću“ za relikte bivšeg sistema što nužno nije uvek bilo negativno za sprovođenje interesa građana MZ.

Da li je početak kraja mesne i lokalne samouprave bilo ukidanje opština u Novom Sadu?

Mislim da je realnost bila mnogo kompleksnija. Ne bih mogao da se složim u potpunosti sa ovom konstatacijom jer je Novi Sad svega devet  godina (1980- 1989) bio organizvan kao Gradska zajednica sedam opština, da bi potom Sremski Karlovci postali samostalna opština dok je od ostalih šest formirana jedinstevna opština Novi Sad. Podsetiću da je racionalizacija gradske administracije sa finansijskog stanovišta mogla biti prihvatljiva, ali se uvek postavlja pitanje njene potonje efikasnosti, spremnosti za reformska prilagođavanja i narasle potrebe s obzirom na rapidno doseljavanje i porast broja stanovnika Novog Sada. Istovremeni početak rata na teritoriji bivše Jugoslavije, međunarodne sankcije, centralizacija vlasti i sveopšte osiromašenje građana, pa samim tim i novosadske gradske kase, potpuno su potisnuli pitanje unapređenja kvaliteta i sadržaja rada mesnih i lokalnih samouprava. Bilo je tzv. „važnijih“ tema čijim bavljenjem kao društvo, posmatrano iz današnje perspektive, nismo stigli na zelenu granu.

Posle 5. oktobra svi su pričali o decentralizaciji, ali deluje da se nije puno odmaklo?

Podsećam da je Skupština grada u cilju ispunjavanja kriterijuma Miloševićevog Zakona o lokalnoj samoupravi, da bi se Novi Sad smatrao gradom, donela odluku o formiranju dve gradske opštine – Novi Sad i Petrovaradin. Međutim, ove opšine su ukinute marta 2019. godine, a da organi opština nisu nikada ni  formirani, tako da „decentralizacija“ gradskih funkcija i nadležnosti nije nikad izvršena.

DS kao činilac vlasti nije bio imun na stranačko kadriranje u mesnim zajednicama?

Ponašanje DS-a je bilo motivisano zatečenim stanjem u MZ od početka devedesetih godina koje sam već opisao i iskustvom odbornika u vreme dok stranka još nije činila deo novosadske složene koalicione vlasti. DS je u tom periodu insistirala na aktivnom i kooperativnom odnosu svojih odbornika sa savetima MZ na teritorijama izbornih jedinica na kojima su izabrani na lokalnim izborima 1992. godine. Takođe smo insistirali na otvaranju odborničkih kancelarija po MZ u kojim bi primali građane i aktivno sarađivali u pokušaju rešavanja njihovih problema putem podnošenjem odborničkih inicijativa ili putem službene komunikacije referenata MZ sa skupštinskom nadležnom administracijom. Naravno, u okoštaloj i uparloženoj strukturi MZ, ova vrsta aktivizma nije uvek prihvatana (da je ona na dobrobit građana) jer saveti MZ, sastavljeni uglavnom od članova SPS i SRS, nisu mogli da u svojim gradskim centralama „opravdaju“ marginalizaciju i gubitak uticaja na terenu. Bilo je čak i pokušaja da se na zborovima građana organizovanim na inicijativu predsednika saveta MZ pokrene inicijativa za smenu odbornika člana DS-a, uz prethodno iznete orkestrirane i režirane optužbe i diskreditaciju odbornika kako se dotični „ne bori za interese građana gde je izabran“. Bilo je tu i drugih negativnih iskustava, da su pojedini članovi ili predsednici saveta MZ bili ujedno i zaposleni u gradskoj upravi, dešavalo se  da pojedini referenti MZ aktivno učestvuju u izbornim krađama…

Zašto se članovi Demokratske stranke nisu povukli iz saveta mesnih zajednica?

DS je prvi put decembra 1996. godine postala deo lokalne vlasti u Novom Sadu. Odbornici DS-a su imali politički zadatak da artikulišu interese birača na teritoriji izborne jedinice na kojoj su pobedili, u čemu je saradnja sa savetima i referentima MZ bila neminovnost. Naravno da je ta aktivnost bila uslovljena mnogim faktorima i kapacitetima sa obe strane, što je posebna tema. U svakom slučaju odbornici (i to velika većina, ne samo iz DS) „prečicom“ u razmišljanju dolaze do zaključka da će kontrolom sastava saveta MZ efikasnije da definišu interese u lokalnim sredinama, ujedno zaboravivši da postaju „kopija originala“ i već viđenog protiv čega su se do tada borili. Sadejstvom stranačkog članstva na terenu i odbornika, sastavi saveta MZ se menjaju. Odbornički zahtevi prema izvršnoj vlasti koje treba sprovoditi na terenu „jer građani to traže“ bili su često megalomanski i nerelani, ali neretko poduprti i zahtevima stranačkih članova iz saveta MZ. U tom poslu po pravilu dolazi do mešanja opštih i ličnih interesa i krecija neminovnog prostora za razvoj korupcije. Gradsko rukovodstvo DS-a je bilo potpuno svesno „procesa“ i  često je  pokušavalo da objektivizuje i kanališe formirani manir. Podsećam (ne kao opravdanje), da je u složenoj stranačkoj koaliciji kakva je vladala Novim Sadom bilo nemoguće iskoreniti ovakvo ponašanje jer su ideje za njegovu promenu dočekivane kao podmetačina za ostvarivanje političke supremacije, smanjenje odborničkih prava i pokušaj  marginalizacije dela gradske administracije koje su druge stranke „kontrolisale“.  Odbornici su svoje ponašanje pravdali za stranke ponekad neproverljivim predizbornim obećanjima koja su davali, a koja bi gradska vlada, sekretarijati i javna preduzeća „trebalo da ispune“. Tako je dolazilo do apsurdnih situacija i nemogućeg artikulisanja nerealnih pojedinačnih obećanja i objektivnih mogućnosti. Proizvedene tenzije među odbornicima, neki put su korišćene i za „preletanje“ odbornika u suparničke stranke koje su obećavale „namirivanje“ potreba. Moram da istaknem da u ovakvoj situaciji nije nevažna činjenica da za vreme mog angažmana u Skupštini grada Novog Sada nijedan odbornik nije napustio odbornički klub DS. Teorijski, mogli smo da probamo ekspresnu evoluciju političkog sistema, političke kulture i političkog delovanja, što je, naravno, neostvarljiva ideja.

 

 

Odnos gradske vlasti prema mesnim zajednicama nekad i sad?

Čini mi se da razlika „nekad i sad“ svakako postoji u najvažnijem segmentu delovanja (naravno i lokalne) vlasti, a to je poštovanje pravnih akata i zakona, statuta i odluka koji regulišu obim, način i pravila njenog delovanja. Takođe se nedvojbeno stiče utisak da su principi takvog nakaradnog pristupa prvenstveno lansirani i promovisani od strane rukovodstva najveće vladajuće stranke, a da su se koalicioni partneri i članstva stranaka potpuno „predali“ proklamovanom modelu činjenja i uspostavljenom sistemu vladanja računajući da „korist“ preteže u odnosu na rizik koji bi donelo glasno protivljenje. Mesne zajednice su  početna ili krajnja tačka (svejedno je) ovog modela urušavanja. Neminovno se postavlja pitanje gde su tu građani ili gde su tu SVI građani, a ne samo građani članovi ili simpatizeri vladajuće stranke.

Osvojena većina u limanskim mesnim zajednicama je slučajnost, otpor građana, stranački dogovor…?

Bez obzira šta je, važno je da se desilo! Ostvarivanje prava u lokalnim i mesnim samoupravama smatram osnovnim preduslovom za ostvarivanje ljudskih i građanskih prava u širem i užem smislu. Verujem da delim ovo mišljenje i sa brojnim članovima vladajuće stranke i njihovih koalicionih partnera.

Limanci su pobedom nezavisnih kandidata izgleda dobili samo osvetu gradske vlasti?

Bušenje guma i pretnje nezavisnim članovima saveta MZ za primer drugima mora biti zakonski sankcionisano, a krečenje zidova i crtanje zastava izvrgava ruglu državne simbole i naružuje grad koji se diči titulom prestonice evropske kulture. Ranijih godina sam imao prilike da posetim neke od gradova koji su u to vreme bili sedište nekih od evropskih inicijativa i nigde nisam mogao da vidim ovakvu estetiku po ulicama koja bi više odgovarala „mega-ukrasima“ prisutnim u nekim gradovima pred početak Drugog svetskog rata.

Zbog čega vlast na vrlo bahat način oduzima građanima pravo na mesnu samoupravu?

To jeste pitanje za vlast, a ako ne možete da dobijete odgovor, to je  još jedan dokaz načina njenog nakaradnog funkcionisanja. Ostaje nam da pretpostavimo da vlast u stvari ne oseća potrebu da bude servis svih građana već samo onih kod kojih uživa podršku i koji je iz raznoraznih razloga ništa ne pitaju ili ne smeju da je pitaju. Takođe je za pretpostaviti da aktuelna vlast ne oseća obavezu da bude uzor u budućnosti već činodejstvuje po principu „sad ili nikad“ ili „dok se pametni napametuju, budale se nauživaju“. Model „podizanja  praga nadražaja“ građanske tolerancije sproveden je na centralnom nivou vlasti pa prenet i na lokal. Anestetik (čitaj kao: brojni skandali i afere aktuelne vlasti)  je građanstvu davan u manjim količinama da bi se „doza“ pojačavala proporcionalno sa nekažnjavanjem vlasti za učinjene nepodobštine na seriji redovnih i vanrednih izbora u poslednjih deset godina. Usput je prisutna i patološka maštovitost dokle se sa pomenutim zloupotrebama može ići, što opet govori o stepenu „poštovanja“ bar nekoliko hrišćanskih vrednosti od strane onih koji se kunu u pravoslavlje i Božije zapovesti. I na kraju, delovanje opozicionih stranaka i njihov doseg do građana je očigledno, u uslovima medijske blokade, materijalne oskudice i smanjenog političkog entuzijazma bio nedovoljno glasan.

Kad je vlast izgubila osećaj da je ona zapravo servis građana?

Taj osećaj je uvek imao izgled sinusoidne krivulje, malo gore, malo dole. Usklađen odnos vlasti odnosno političkih partija i građana (naroda) nema  tradiciju na ovom prostoru, tako da je malo ovde ljudi koji posmatraju državu i aktuelnu vlast kao partnera. Razlozi su brojni, ali ujedno i jednostavni. Ovdašnje partije su vršenje vlasti razumele kao prostor za razvoj partokratije i klijentelizma, a ne kao prostor za mukotrpno i kontinuirano ulaganje napora u razvoj demokratije, njenih vrednosti i podelu vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku. Dogod se vrednosni sistem i među građanima (glasačima) i među političkim subjektima ne promeni, prete nam dugi periodi kolektivnog nazadovanja i sopstvene štete.

Samo su DS i Ne davimo Beograd poručili da neće zadirati u mesne zajednice?

Verujem u izjave njihovih čelnika. Želeo bih da nova rukovodstva DS-a i Ne davimo Beograd, a naravno i drugih progresivnih stranaka i pokreta u Srbiji, budu paradigma novog ponašanja i pristupa u vođenju politike koje mora imati svoje crvene linije i pravila koja će unaprediti način vršenja vlasti u korist građanske dobrobiti. Mislim da je građanima dosta laganja, smušene političke retorike i „muljanja“, zaslužili smo da se politika „sretne“ sa životom.

Hoće li DS ispoštovati na neki način ovu obavezajući izjavu?

Mnogo toga zavisi od rukovodeće garniture i istrajavanja u sprovođenju strategija na promeni političke kulture i obrazaca političkog delovanja. To nije lak zadatak s obzirom da su političke stranke skup pojedinaca različitih karakternih osobina, neki put i sa dijametralno različitim interesima spemnim na razne vrste simbioza. Videćemo, želeo bih da uspeju u toj svojoj pozitivnoj nameri.

Smatrate li da će mesne zajednice kao vid organizovanja građana nestati?

Budućnost zavisi od oba činioca u tom odnosu, prvenstveno od građana i davanja glasa na lokalnim izborima onim strankama za koje procene da mogu da donesu promenu odnosa i pristupa rešavanja aktuelnih problema. Takođe bi iskren pristup stranaka zastupljenih u lokalnim vlastima u negovanju svrsishodnosti aktivizma običnih ljudi mogao pospešiti motivaciju građana za šire i predanije učešće u životu MZ i ostvarivanje brojnih  sopstvenih  interesa koji su u nadležnosti lokalne samouprave.

Šta treba da se desi da opet postanemo pravna država?

Treba da se dese brojne stvari, a prvenstveno ono najteže, a to je podizanje nivoa opšte obrazovanosti i promena vrednosnog sistema. Do sada se pokazalo da to nisu „aktivnosti“ koje su se nalazile u prioritetima političkog delovanja prisutnih političkih aktera. Pošto je odnos uzajaman, ili će narod promeniti vlast, a stranke shvatiti da moraju da menjaju političke ciljeve, retoriku i ponašanje, ili će „narod imati vlast koju zaslužuje“. Formule nema, ali nam niko ne brani da imamo uzore, ciljeve i ubeđenja. Budimo ljudi koji se bar trude i pokušavaju da upravljaju sopstvenom sudbinom, pa naravno i državom. Počnimo od mesnih zajednica.

 

Fotografije: Aleksandar Jovanović, portal Moj Novi Sad